| < | svibanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
Ovih dana je pažnja svetske javnosti nakratko skrenuta sa uobičajenih ljudskih katastrofa na izbore u Velikoj Britaniji. Tony je još jednom, mada uz puno muka, "zaradio" stanarsko pravo u broju 10 a moji su omiljeni LibDems pokazali da su stranka za koju će se tek čuti u smislu snage i uticaja na britanskoj političkoj sceni. Prateći rezultate izbora, zabavljala sam se povlačenjem nekih paralela između Velike Britanije i Srbije: U Britaniji levica ponovo jača. U Srbiji nema levice. U Britaniji, premijer se kvarca da bi bio atraktivniji biračima. U Srbiji premijer to ne mora da radi jer glasačima ionako padne mrak na oči kad ga vide. Većina Srba bi potencijalno želela da živi u Britaniji. Većina Britanaca ni potencijalno ne razmišlja o Srbiji. U Britaniji ne vole Evro. U Srbiji itekako vole Evro. Britanija je samo geografski odvojena od ostatka Evrope. Srbija je samo geografski deo Evrope. Britanci gledaju «Očajne domaćice». Srbi gledaju samo «Domaćicu iz pakla». Ovo nabrajanje se proteglo do kasno u noć. Našle su se tu raznorazne sitnice oko kojih se Britanci i mi itekako razlikujemo. Ipak, negde pred jutro sam shvatila da ipak postoji nešto u čemu smo jako slični. I Britanci i Srbi vole pivo? I London i Beograd imaju maraton? I jedna i druga zemlja ima svoje "problematične" regije? Ne. Sličnost je sledeća: I Britanci i Srbi misle da su njihove pošte sranje. Ne slažete se? Mislite da preterujem? Dobro, de I Britanci i JA mislimo da su naše pošte sranje. Pogotovo moja. Moja pošta je, naime, jedna izrazito mala pošta, postavljena na polustrateško mesto u centru grada sa ciljem opsluživanja stanovnika čitave 2 (slovima: dve, hrvatski: dvije) ulice. Ponekad se tu nađe i neki putnik dobronamernik, ponekad tu zaluta i neko iz treće ulice ali, sve u svemu, kada se u obzir uzme da prosečan mesec ima oko 30 dana i da nas, van vremena podele penzija, ima oko stotinjak sa pravim poštanskim potrebama, ova pošta ni po kojem kriterijumu ne bi trebala da bude prepuna ljudi. Stalno. U bilo koje doba dana. Uvek. A jeste. Ispočetka mi nije bilo jasno zašto. Za to sam krivila penzionere, putnike dobronamernike i one iz treće ulice. Večito me je nerviralo čekanje u redu pa sam u poštu odlazila samo kada je prikazivanje moje face na nekom od šaltera bio apsolutan poštanski necessity. Onda se desilo TO. Odrasla sam. U jednoj polu-marksističkoj fazi podele rada u porodici mene je, zarad talenta za raspoznavanje važnih datuma u mesecu, zahvatila obaveza sporadičnog plaćanja telefonskih i ostalih civilizacijsko-tekovinskih računa što je samo po sebi pretpostavljalo povremeni boravak u pošti. Znam da će mi sada neki pametnjakovići uleteti sa online bankingom ali please, obuzdajte taj poriv, jer ni moja banka ni ja još nismo dosegli stupanj ekonomske osveštenosti potreban za zalazak u tu avanturu. U svakom slučaju, boravci u pošti su mi pokazali najmanje dve stvari: 1) kadagod da dođete i koji god da ste u redu, čekaćete minimum 30 minuta na minut nečije pažnje 2) za ovu nemilu situaciju najmanje mogu kriviti penzionere, putnike dobronamernike i one iz treće ulice Zašto? Zato što nisu krivi. A ko je kriv? Krive su one radno izazvane šalterske sotone! Službenice moje pošte nikad, ali nikad, ne mogu ništa da obave efikasno i kako treba. Oprostio bi čovek da su u nežnim početničkim godinama ali nisu! One redovno imaju svaki mogući excuse za izbegavanje svog posla: te im je Solitaire blokirao kompjuter, te nemaju potreban formular, te ih zove dete da pita koje meso da izvadi iz zamrzivača za ručak, te moraju da poprave maskaru, te im je smena što zahteva da pobroje svaki dinar, uplatnicu, poštansku marku, spajalicu i ostalo i svaka ta njihova personal drama traje SATIMA što za posledicu ima sledeće: red se produžava a ljudi strpljivo čekaju. I čekaju. I čekaju. Neki se ljudi prevare pa odluče da dođu kasnije. Nekoliko sati kasnije uočavaju istu sliku: ogromne redove ispred sva četiri šaltera. Obično hrabro stanu na kraj jednog od njih i potom strpljivo čekaju. Nekima od njih će se čak i posrećiti da svoj poštanski posao obave u toku istog dana dok će se drugi uglavnom zabavljati poslušno šetajući iz reda u red. Jer u mojoj pošti ne možete sve da obavite na jednom šalteru. A-A. Iako su jedan od drugog odvojeni čitavih 2 cm, za svaki ćete posao morati u drugi red. A drugi red znači još čekanja. I čekanja. I čekanja. Taman kada popamtim šta mogu da obavim na kojem šalteru, raspored se promeni iz korena. Tako ću, recimo, nakon 15 minuta čekanja u redu za mobilni telefon shvatiti da je to sad red za "prijem poštanskih pošiljaka" ili će me, nakon iscrpnog šetkanja od jednog do drugog šaltera, ponovo vratiti na onaj od kojeg sam počela sa sve "Nisam shvatila da želite da platite internet, mislila sam da ste rekli da želite da pošaljete paket na Zelenortska ostrva!". Ma da? Neretko će, baš u momentu kada ja stignem na red, službenica početi pomno da nanosi karmin, razgovara sa ostalim službenicama, uređuje nokte i slično. Na moje intenzivno uzdisanje odgovoriće sa ... ma šta pričam, neće odgovoriti. Ove žene jednostavno ne reaguju ni na kakve pritiske i požurivanja pa makar ista potekla i iz najboljih namera (npr. "Izvinite ali mislim da vam je moj pogled upravo zapalio kosu, možda biste trebali da reagujete?"). Nakon 45 minuta čekanja ja ću pobednički baciti svoje uplatnice na šalter uz nadu da je to to. Ali onda neće raditi kompjuter. Ili će se printer zablesaviti. Ili ona neće imati sitno. Ili će se planeta raspasti na 2 dela. U svakom slučaju desiće se nešto zbog čega ću možda morati da dođem kasnije. Ili sutra. Ili možda nikad? Enivejz, juče se desio još jedan bliski susret. Konačno sam se okuražila da izvedem svoje drugarice Keš, Ček i Vizu na mali tour de magasins kako bi si pribavila nekoliko odevnih predmeta za letnje isticanje mog botičelijevskog tela. Pre toga mi đavo nije dao mira pa sam odlučila da sredim svoju novčanu raspravu sa YU 03 i ponovo si priskrbim mogućnost da iz grada zovem prijateljice kako bi im sa gađenjem opisivala sve one stvari koje mi loše stoje. Pošto se pošta našla na putu između mene i dekoltiranih stvari sa cvetnim uzorcima, izbor se činio logičan. Ali, da ne bude da je post pisan uzalud, mislite da sam prošla glatko? Ne. Ušla sam i ponovo je bio red. Sat je pokazivao 12:55. Stala sam na kraj reda i zadovoljno stavila slušalice na uši – barem sam kupila novine! Cupkajući uz The Bravery (Hot pursuit – ima li ičeg simboličnijeg od toga?) polako sam se približavala objektu svoje požude – šalterskoj službenici. Bila sam toliko blizu da sam je skoro omirisala. Sat je pokazivao 13:15 i ja sam bila tu. Moja uplatnica je bila u njenim rukama. Sunce je zasijalo jače. Onda se sve srušilo. "Izvinite gospođice, nešto mi je program stao, sačekajte samo minut" (sledi rešavanje problema na srpski način aka lupanje monitora rukom) "Čekajte da restartujem, molim vas" (5 minuta, program not responding) "Sačekajte da pozovem tehničara" (Tehničar dolazi. Zaključuje da je to neka nova tehnologija koju njegovo poznavanje Commodore-a 64 ne može da popravi) Svi su uzmuvani. Nervoza. Lupanje monitora u stilu "Daj, gimme a break!". Lagano pizdim. Razmišljam da li je to božija kazna zato što sam ovog leta odlučila da svoj dekolte malo pustim u promet? Vreme prolazi. Na satu je 13:25. The Bravery mi polako postaju dosadni. U 13:30, nervozno izjavljujem "Slušajte, nemam ceo dan, možete li vi sa tim da izađete na kraj ili ne?" Službenica gleda na sat i izgovara "Pa znate šta, meni sad ionako počinje smena tako da je najbolje da pređete u red kod koleginice" To je bilo to. Bes navire iz svakog atoma mojeg tela. Odjednom hvatam sebe kako izgovaram nebrojeno mnogo rečenica koje uključuju reči such as: majka, pas, krv, oči, spolno opštenje, polni organi i slično. Ne mogu da se zaustavim. Osećam se kao vođe sindikata tridesetih jer iza sebe nailazim na veliko odobravanje. Po prvi put se barem 50 ljudi slaže sa onim šta imam da kažem. Uzimam svoje uplatnice i krećem ka ulazu. Iako me svi vole niko mi ne aplaudira što me malo podseća na dobar seks bez orgazma ali nema veze, nije prvi put. Izlazim i krećem put grada. Pa makar više nemala mobilni telefon. Ni internet. Ni struju. Ni vodu. Ni čistu zgradu. Ni grejanje. Pa makar se osposobila za online transakcije. Pa makar otišla i u drugu poštu. Odluka je pala: tamo neću ući više NIKAD. Nikad nikad nikad. A, ako se neko kojim slučajem pita, kakve veze čovek na slici poznatiji kao Michael Vartan ima sa mojom poštom odgovor je: nikakve. Samo je zgodan. Jako. |