| < | svibanj, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | 31 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Are you feeeeeeellll ……………………….. iinnnnggggg?
- 03:12 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (25) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Iako se vaša domaćica svojevoljno povukla u studentsku osamu zarad rekreativnog popunjavanja indeksa raznoraznim ciframa u rasponu od 6 do 10, ipak nije odolela da sinoć ne nacrta svoju omladinsku zadnjicu na još omladinskijem festivalu Vybe na kojem su nas svojim prisustvom, između ostalog, počastili X Press 2, Gus Gus, Thievery Corporation i Faithless. Kako je festival za cilj imao slanje meni neobično drage poruke o potrebi što hitnijeg formulisanja politike za mlade, nije mi bilo druge no da to podržim navlačenjem svojih old skul patika marke Addidas i pojavljivanjem u svoj svojoj veličini u razumno vreme i na dogovorenom mestu. Festival je prethodno propratila jedna meni ne-tako-draga odluka o promeni lokacije. Naime, nakon spoznaje da ću festival svojim grandioznim prisustvom uveličati i ja, organizatori su uvideli neophodnost iznalaženja većeg prostora te su onaj otvoreni na Kalemegdanu zamenili onim zatvorenim na Sajmu. Kako je ta promena sa sobom nosila široki potencijal znojavosti i zalepljenosti, meni je ostalo samo da se razgolitim uz nadu da će moja sporadično diskutabilna figura ostati neprimećena u masi drugih nevoljnika sa istim temperaturno-kilogramskim nedoumicama. Na ovaj je festival, kao i na sve ostale, najveća filozofija bila - ući. Organizatori su se potrudili da najveća ulazno/izlazna zabava zapljusne upravo one sa VIP propusnicama tako da je vaša domaćica, ponosna vlasnica iste, prošla kroz sledeći drill barem četiri puta: (Pipkanje od strane obezbeđenja. Kvota seksualne predigre za ovaj mesec – ispunjena. Preturanje po mojoj torbi te pobedonosno pronalaženje ubojitog oružja.) "Izvinite gospođice, moraćete da ostavite sjaj za usne kod nas" (ruka pokazuje na ogromnu kartonsku kutiju) "Zašto?" "Zato što nam je naređeno da oduzimamo sve te sitne stvari" "Hm ... a zašto?" "Zato što one mogu biti opasne po izvođače" (Pogađate, moja zla namera da nekog osakatim svojim L'Oreal Colour Watermelon Lip Gloss je sada načisto razotkrivena) (........ petosekundno razmišljanje ...........) "Ma znate šta, ovo je smešno, pa ne pada mi na pamet da vam ostavljam sjaj za usne, kojem je geniju palo na pamet da je to opasno?" "Pa znam da je čudno ali to je naređenje od šefa" (.......... kraće razmišljanje te pribegavanje srpskom konceptu conflict resolution .........) "Čujte, ja znam organizatora festivala (izgovaram ime, da ne bude da mlataram prstom za džabe), da li treba da ga pozovem ili ćete me pustiti?" (.............. pogled pun osećaja za autoritet..................) "Dobro, uđite, ali pazite kako se ponašate inače će biti svašta!" Nakon ovoga (x2 jer sam treći put lip gloss naprosto stavila u secret compartment) dolazimo do cepača karata, u ovom slušaju bar-code-čitača karata: "OoooohhooohooOOoohoho vi imate VIP, idite na drugi ulaz" (nervozno) "KOJI ulaz?" "Idite levo pa ćete videti gomilu sa VIP ulaznicama, tamo" (nakon što sam otišla levo, pa još malo levo, pa toliko levo da sam postala Trockista, konačno iznađoh "ulaz za VIP") "Izvinite ali ovo nije ulaz za VIP" "Pa kako nije???!! Sada mi je onaj čovek gore (ruka pokazuje na nekog iz obezbeđenja) rekao da je OVO ulaz za VIP!" (.... pauza za presabiranje....) "A, pa onda verovatno jeste ulaz za VIP. Izvolite!" Kako su me ove ulazne zajebancije koštale početka koncerta Thievery Corporation imala sam egzaktno minut da si pribavim tekući stimulans u vidu pića i pripremim se za ciklično mlataranje rukama u svim mogućim pravcima i smerovima. Thievery je bio bez premca. Dok su njihovi sunarodnici ostatku Evrope na referendumu pokazivali srednji prst, oni su ovoj našoj ne-Evropi pokazali da se sa ostalih devet prstiju i nekolicinom glasnih žica može proizvesti sheer magic. Niz fenomenalnih izvedbi je sporadično prekidan uzvicima na francuskom konceptu engleskog (see: naslov) i nečemu što je sadržalo neprekidno ponavljanje reči Belgrade (smisao: nepoznat; efekat izazvan pominjanjem glavnog grada: postignut). Zabava je bogme potrajala sve dok joj nije došao kraj a meni je ostala samo nada da feeling neće biti upropašten sporadičnom dosadnošću Faithless-a i svih koji nakon njih slede. U pauzi između Thievery-a i gorespomenute "svetske koncertne atrakcije", zabavljala sam se posmatranjem ostalih učesnika ovog kapitalnog muzičko-političkog događaja. Bilo je tu zaista svačega: muškaraca sa raskopčanim havajskim košuljama (Nick Slaughter style), muškaraca u šorcevima i potkošuljama (šifra: korzo u Bečićima), trudnica, žena u plastičnim kupaćim kostimima, žena u čizmama (?), žena u japankama, lezbejki (koje pritom izgledaju tako sumo-wrestling-zastrašujuće da mi dođe da pomislim da je u Srbiji lezbejstvo hormonalni poremećaj a ne seksualno opredeljenje). Ono što sam takođe opazila jeste da u Beogradu vlada jedan novi trend veštačkog sunčanja koji ću znalački nazvati Michael Jackson Reversed Syndrome. Pogađate, ovaj trend iziskuje da se preskoči prevaziđena fama "less is more" i da se svi, koji za to imaju finansijskih i ostalih mogućnosti, nakvarcaju do krajnjih granica rasne neprepoznatljivosti. Pitam se da li je to samo mene dugačka veza seksualno zabludela ili u tome stvarno nema ničeg što bi pokrenulo bilo čiji reproduktivni proces? I pre nego što sam stigla da ovu misao razradim do kraja, na scenu su izašli Faithless i to u punom sastavu. Faithless je jedan od onih bendova koji je imao tu nesreću da im prvi i najveći hit bude pesmica koja je neobično volela da skakuće po mojim tananim živčanim stanicama te, za razliku od ostatka publike, na koncert nisam došla naoružana bogznakakvim entuzijazmom i željom da ih svojim neobuzdanim poskakivanjem preobratim u nameri da se nakon ove turneje raspadnu na sastavne delove. Neću biti dovoljno bezobrazna da kažem da su bili malo dosadnjikavi ali recimo da me nisu saterali u red za kupovinu svega što su ikad izvoleli da proizvedu. Dok se ostatak publike gibao do te mere da sam bezmalo pomislila da im se milion i po trihinela upravo razmilelo po guzici, vaša se domaćica minimalno tripovala a još manje hopovala. Moje misaono bavljenje određenom pljeskavicom koju sam spazila na putu do sajamske hale 1 su sporadično prekidale ne tako loše pesmice uz koje sam čak stigla da tu i tamo prođipam čisto da ne bude da sam ostala za džabe. Faithless su pošteno odradili svojih sat i po i sve bi se završilo lepo da na kraju nisu otišli sa onim užasavajućim "You're the best audience we've ever had". Well, too bad you're not the best gig I've ever seen, pa šta sad??! Da završim ovu nadasve ispraznu sagu upitne smislenosti, i pored najbolje namere da ostanem na islandskoj atrakciji Gus Gus moje su noge – nenaviknute na život van domaćičkih borosana – ipak zavapile za odlaskom. Pljeskavica na kraju nije pojedena ali je zadovoljstvo festivalom ipak ostalo. Da mi se ovako prokleto ne spava sigurno bih proizvela još rečenica o smislu festivala, potrebi za definisanjem politike za mlade te svojim željama za buduće nastupe ali stvarno ne mogu. Dovoljno je da sam i ovoliko napisala 6 sati pred ispit, da se zna! I za kraj par zahvalnica: Hvala Slobsu za pomoć sa bliskoistočnom ispitnom tematikom Hvala Ključu za izravan telefonski prenos noćašnjeg koncerta Duran Duran u Amsterdamu Hvala vama što ste još uvek dovoljno blesavi da dolazite na blog nekoga ko je dovoljno blesav da ga piše 6 sati pred ispit. |
Ličnost u žiži: Ja.
- 20:32 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (35) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Kao što ne pretpostavljate, ovo će biti jedan od onih postova koji su napisani iz dva razloga: kako bi se maknuo prethodni tekst koji je, iako neloš, pomalo passe i kako bi se izvršila flagrantna self-promocija u vidu ispraznog naklapanja o dosadašnjim blog iskustvima te nekim planovima za bližu i dalju budućnost. Pogađate, prvenstveni povod za ovaj tekst jeste moje ranijepomenuto uznapredovanje na blogocoolerskoj lestvici. Sada ćete sigurno pomisliti da vam predstoji čitanje brojnih rečenica o novopronađenom smislu života ali ne. Jedino što se od tada promenilo jeste da imam nešto više čitalaca i nešto više onih koji smatraju da je potrebno dodatno naglasiti da sam iznimno zatupasta. Ostalo je sve po starom. Ovih dana po raznim blogovima čitam još raznije stavove o blogocoolerskim listama. Moj lični stav je: ----- (prazno) -----. Sa jedne strane, na ovom domenu zaista ima puno blogova koji po svim kriterijumima odskaču od ostalih i koji zaista zaslužuju da budu istaknuti za primer ostalima. Sa druge strane, ti blogovi uglavnom nisu na blogocoolerskim listama. Bez namere da ulazim u uređivačku politiku, na ovim se listama ponekad nalaze i iznimno nezanimljivi, nekorisni, neduhoviti, neinformativni i nerado čitani blogovi. Kažem ponekad, jer ima i onih drugačijih. Da sam urednik (kao što nisam) na takve bih liste uglavnom stavljala novije blogove koji imaju potencijala da se razviju u nešto zaista dobro. Let's face it, takva ti je vrsta publiciteta najpotrebnija kada si na početku i kada ti je stvaralački entuzijazam na najvišem mogućem nivou. Kasnije već stekneš svoj čitalači kružok koji se vremenom uglavnom samo proširuje tako da možebitno osećaš manju potrebu za okolnim (samo)reklamiranjem. U skladu sa ovim, iako će ovo mnogima saterati dva prsta niz grlo, kao pozitivnu ocenjujem odluku uredništva da se malo podrobnije pozabavi reklamiranjem tekstova sa fresh liste. Priznajem, realizacija još uvek zakazuje tako da ponekad moramo da gledamo stvari tipa "kako sam vezala mamu za stolicu" ili "Blogomobil uslikao puža" no, u želji da preskočim uobičajeni cinizam, practice makes perfect, što mi ostavlja nadu da će se tu tek naći neki tekstovi vredni pažnje. Kada već spomenuh dva prsta u grlu, primetila sam da na blogu, kao i u životu, postoje raznorazni klanovi. Jedan klan je uredništvo, drugi klan su oni koji mrze uredništvo, treći klan su oni koji bi hteli da se dopadnu uredništvu, četvrti klan su oni koji bi hteli da se dopadnu uredništvu a da se pritom ne zamere onima koji mrze uredništvo, peti klan čine oni koje cela priča ni najmanje ne interesuje ... Priznajem, ja pripadam petom klanu. Mene te sapunasto-operaste spletke zaista ne interesuju. Niti se meni ko zamerio, niti se trudim da svoje vreme na blogu trošim kako bih nekome dokazivala da je zatupasti seronja. Ne. Zaista me se ne tiče. Mogu ja da imam mišljenje o ovome ili onome (i o ovomeonome) ali se radije zanimam za druge stvari. Recimo svoj blog. Ili vaše. Kada smo već stigli do mog bloga, priznajem da je možda malo nefer da sam na naslovnici završila tek sa ne-baš-tako-intelektualno-nadahnutim postom o polufinalnoj večeri Evrovizije. Da dokažem da roditeljska ljubav prema deci nije uvek jednaka, od tog teksta mi je nekako uvek bio draži ovaj. Ili ovaj. Ili ovaj. Ili ovaj. Ili ovaj. No, da se poklonu u zube ne gleda dokazuje činjenica da će neki od vas sada kliknuti na ovaj-ovaj-ovaj-ovaj ili ovaj tekst te da oni neće ostati nepročitani a ja večito obeležena kao zatupkasti evrovizijski fanatik. Jer nisam. Možda malo. Da ne bude da je grana na kojoj sedim uvek zelena, priznajem da postoji nešto vezano za moj blog što me strašno nervira: Domaćica iz pakla Dakle, stvarno. Fantastično je kako sam uspela u nameri da si napapirčim verovatno najdosadniji nick u svemiru. Dovoljno je da ga pogledam i da mi se prispava. Taj nick, da se razumemo, nema ama baš nikakve veze samnom. Osim pretpostavke da sam iz pakla, jer to mogućno jesam. Vođenje domaćinstva i ja teško da stajemo u istu rečenicu. Da ilustrujem, moj koncept čišćenja se uglavnom svodi na skupljanje mrvica sa poda čarapama te guranje istih u veš mašinu a o kuvanju i ostalom da ne govorimo. Dosta sam razmišljala o promeni nicka ali je potom lenjost učinila svoje. Dodatno, svi su se na ovo već navikli pa sam i tu pronašla izgovor za apsolutnu indiferentnost. Pretpostavljam da će se ovo jednoga dana promeniti ali tek kada mi nešto pametno padne na pamet. Ako vi imate koji predlog, rada sam da poslušam. Večiti sam dužnik onom dobročinitelju koji me izvuče iz okova domaćičkog života. Vreme: sad. Ono što me na blogu nikad ne iznervira, čak naprotiv, jesu vaši blogovi. Bez jeftinog laskanja, u nekima od vas se kriju pravi literarni geniji. Otkako ste mi zamenili sva ostala sredstva informisanja, moj je život zaista postao bogatiji. Možda na netu provodim više vremena nego pre ali se ne kajem. Zašto bih se i kajala kada ga, namesto na nešto krajnje zatupasto kao što su vesti i raznorazni isprazni sitcomi, trošim na nešto što je actually zabavno i korisno? Da imam dovoljno novca (ili novca uopšte) ozbiljno bih razmislila o pokretanju nekog magazina. Zamislite magazin za koji bi, in random order, pisali Ovaj-Onaj, Slobs, Cookie, Rock Roll, Marisi, Xiola, Jesus, Freestyler, TV Blog, Brand New Girl, Jezdimir, Pina i Melita, Zla jetrva, markomania, Ostap, dedarobber, Happy Child, Tajrd hors, Rabljeni političar, Trillian, živčani medo, utvara , Promatrač, Diverzant, Jagodi, Rozan, laprdava, Champs Elysees sa nezaobilaznom kolumnom druga Tita? Pa kladim se da bi on postao apsolutni must svima onima koji se iole snalaze u ovom našem srpsko-hrvatsko-bosanskom desperantu! Pored vaših blogova, priznajem da me uvek obraduju i vaši komentari. Znam da vam je ponekad teško da nađete pravi komentar za neka moja lokalna pisanija ali sam vam i dalje zahvalna na pokušaju. Iako blog-život nikada ne započinjemo zarad komentara oni na kraju ipak postanu važni, poput nekog priznanja, većeg čak i od dolaska na blogocoolerske liste. Ovaj već nadasve emotivni tekst bih još jednom iskoristila da vam se zahvalim na trudu i da izrazim nadu da uspevam da vam odgovorim istom merom! Kada smo već kod komentara priznajem da ima i onih koji me "vesele" više od ostalih. To su prvenstveno: 1. anonimni komentari pljuvačkog sadržaja 2. ne-anonimni komentari ustaško-četničkog sadržaja 3. (samo)reklamni komentari 4. komentari koji se sastoje od ":)" 5. komentari kojima se izriče sledeći nadintelektualni zaključak "hihihihihi, super si :))))" Više od svega ovoga zajedno, iz takta može da me izbaci samo sledeće: "hihihihihi, super ti je BLOGAČ" Pa nema reči koje bi mogle opisati moju potrebu da nekome nabijem pesnicu niz grlo kada vidim termin "blogač". Znam da je to uobičajeno hrvatsko tepanje ali od toga naprosto dobijam ospe. Moram li nadalje opisivati zašto ili je to kristalno jasno? Ovim vas putem najlepše molim da suzbijete svaki poriv da tako nešto napišete na mom blogu. U suprotnom, audio-vizuelna mučenja slede. A ima ih. I bole. Da priču zaokružim, postoji još nekoliko blogo-aspekata koji me vesele. Prvo interkontinentalno-geografska rasprostranjenost mojih čitalaca a zatim i keywords koji su ljude doveli na moj blog. Priznajem da sam, nakon što sam ovu opciju videla u svom svojem sjaju, počela itekako da pazim na to kako ja pretražujem internet. Već se unapred skrušeno sramim svega onoga što sam tražila pre nego što sam postala svesna ove alatke te koristim priliku da se izvinim svima onima koje su moje bespomučne potrage terale u nepatvoreni očaj!!! Pošto je keywords bilo puno, uz rizik da me ovi ljudi ponovo posete, izdvajam one najinteresantnije: - ja sam na raskrsnici, kuda dalje - zakon o trotoaru u Crnoj Gori - feng šui finansije - jebem li ga - kom je dosadno - stoka na pašnjaku - daj džabe - zadnji papa crnac - traži ime izvođača pod imenom pjesme - postrojmo se - voditeljka TV Pink pada u nesvest Tu su i teme koje muče svaku ženu koja drži do sebe: - mršavljenje uz humor - skidanje sala sa stomaka - uticaj kafe na skidanje kilograma - emancipacija i orgazam - emotivna telepatija - dlakava leđa kako se skidaju - nedostatak menstruacije - iz ugla advokata brak i porodica - Vila Marija serija šta se dešava dalje - prodaja tekućih usisivača na vodu u BiH - domaće kreme za obraz - pilule za jutro posle I neizbežni seks: - osnovnoškolski seks - ciganke sex - starija teta traži sex u Srbiji - maloletne slike porno free (iš bolesniku!) - sex sa Brenom (is there any?) - najveći penis i pička - silovanje male dece (?) - sex sa matorkama/sex sa bakama (putem ovih keywords me pohodi neslućeni broj ljudi, da se zna!) - oralni seks maltretiranje (eeeek?) - saveti i veze (!) za veći penis - silovanje dupeta (hmmm) - silovali su me (hmmmm part two) Pored ovih nadasve intrigantnih (?) potraživačkih potreba ima i onih koji su sasvim slučajno naišli na ono što su tražili: - svet od Vardara pa do Triglava - sexy domaćice - Beograd metropola HR (?) - Yu – interesantno, korisno, zabavno Naravno, bilo je tu i puno toga drugog ali i puno onih koji su me jednom našli na osnovu neke keyword i onda, nesposobni da zapamte ono rijama.blog.hr, nastavili da me putem tog keyword čitaju svakog dana! Iako sam vam zahvalna na tome što me čitate, skratite si muke i metnite me u favorites, može? Za kraj, moj najdublji naklon svima koji me na svojim blogovima spominju i linkaju i koji će pored mog odlaska u totalni mainstream nastaviti da dolaze i sa pažnjom čitkaju moje gluposti. Sa namerom da prekinem ovu plejadu psihopatetike, u nekoliko reči ću vam izložiti i svoje planove za budućnost: U daljoj budućnosti planiram da budem samo bolja. U bliskoj budućnosti ću morati malo da se povučem kako bih položila ispite. Iako ću se potruditi da vas posećujem a ponekad i komentarišem, to više neće biti tako redovno i religiozno kao do sad. Strpite se jer neće trajati zauvek. I da, nemojte slučajno da ste me zaboravili ok?! Toliko od mene u ovoj blog-fazi. Vidimo se uskoro :) |
Nevermind the music, we’ve got our neighbours to think of!
- 13:13 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (45) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Nakon što smo u polufinalu za sobom ostavili estonsku (patetičnu) verziju (još patetičnijih) spajsica, holanđanku koja je svojevremeno pevala sa Boghulio Iglesiasom, slovenca koji "ne želi da ga ljudi porede sa Robbie Williamsom" i sve one koji misle da je muško-ženski duet još uvek zabavna i dinamična forma muzičkog eksponiranja, na red je došlo i finale. Iako je vaša domaćica u međuvremenu uznapredovala na blogocoolerskoj lestvici, u ovom se postu neću zahvaliti Bogu, porodici, menadžeru i svim svojim obožavateljima već ću to ostaviti za neki naredni put kako vam pažnju ne bih skretala sa vaskolikih evrovizijskih dešavanja. U skladu sa onim što sam opisala u prethodnom postu, pripreme su krenule od ranog jutra. Sofa je pomerena 37 cm ulevo, fotelja komada 1 je pozajmljena iz susedne sobe, uneti su stočići i jastuci za sedenje a gosti pozvani da potvrde svoj dolazak. Rano popodne, utrošeno na pribavljanje alkoholnih stimulansa, razotkrilo je da je evrovizijsko ludilo zahvatilo i prodavačice, radnike i seljake a, da to otkriće nije slučajnost, pokazuje i moj statcounter koji kaže da je barem 34 posetilaca na ovaj blog zalutalo tražeći ništa drugo do «evrovizijske prognoze». Predveče sam straćila na pripremu bojnog oružja u vidu kokica, spajalica, olovaka i markera (za Litvance) a, kada su me svojim prisustvom konačno počastili gosti (komada 5) i njihovi alko-sladoledni doprinosi, zabava nije mogla da napravi ništa drugo sem da počne! Prvo par reči o mojim favoritima. Iako pred samu Evroviziju nisam imala prilike da poslušam dobar broj pesama, reći ću da su mi od onih koje sam čula, za oko najviše zapale sledeće kompozicije: Rusija – sama činjenica da se još uvek sećam melodije govori za sebe. To je jedna od onih pesmica koja te ulovi na prvo slušanje i onda jebeno ne možeš da je izbaciš iz glave ceo dan. Iako su Rusi kod mene već pomalo ozloglašeni zbog mlađahnih tAtu i sličnih kompozicijsko-vizuelnih tortura priznajem da ova pesma još nije postigla svoj ultimativni cilj da me iznervira. Nadam se samo da će uskoro prestati da je pevušim u kupatilu, or else … Švajcarska – u prošlom postu sam već rekla sve što je imalo da se kaže o ovoj numeri. Pesma je, atipično za Švajcarsku, neloša. Dobro je stajala na kladionicama, čini se da je ljudima zapala za oko i nije bez kvaliteta. Nisam bila sigurna da će pobediti ali sam znala da će ući među prvih deset što se kasnije pokazalo kao tačno. Vidite šta evrovizijsko iskustvo učini od čoveka, a? Norveška – sve je, takođe, već rečeno. Kladionice su im, između polufinala i finala, povećale kvotu najavljujući tako njihov mogući uspeh u finalu. I pored barem 5 glasova dodeljenih od strane ljudi u mojoj sobi, Norvežani su na kraju bili deveti, potpuno nezasluženo iza Rumunije, Letonije i SCG. Ja mislim da je to nepravda a vi? Moldavija - i o njima sam pisala tako da neću više. Po mnogim forumima sam videla da su ljudi bili rezignirani njihovim plasmanom u finale, nazivajući njihovu pesmu pogrdnim imenima i ismevajući njihov red-hot-chilli-peppers-wannabe nastup. Ni Terry Wogan nije uspeo da suspregne nagon da uzvikne “God knows what semi-finals looked like if this got through!”. Mene su oduševili mainly zato što znam iz kakvog jebenog sranja od zemlje dolaze i koliko im je snage potrebno da budu tako pozitivni i razigrani. Svoj udeo u oduševljavanju mene je imala i ona bakuta :) sa kojom se Terry Wogan sprdao celo veče (“Please don’t vote for granny!”). Od mene su na kraju zasluženo dobili jedan glas a, pomoću mojih istomišljenika širom Evrope, mlađahni Moldavci su završili na fenomenalnom šestom mestu. Mislim da to uopšte nije loše za prvi put, da se zna! Toliko o mojim favoritima pre Evrovizije. A sada malo o onome što se actually desilo. Na početku, evrovizijskoj publici dobrodošlicu su na krajnje-akcentovano-ukrajinsko-englesko-francuskom poželeli voditelji Maria i Pasha. Pasha se trudio da bude ukrajinski-duhovit (znači ZzzzzZZZzzZZZz) dok je Maria svoj nastup zasenila verovatno najružnijom ljubičasto-satenasto-strečasto-zlatno-brošastom haljinom koju su moje fashion-aware oči ikada videle. Terry Wogan je, čini se, na vreme osetio da ovo dvoje nisu predodređeni za maloekransko simpatisanje pa je požurio da izjavi "Maria and Pasha ... you'll grow to like them". To se zaista i dogodilo, mainly zato što ih uopšte nismo videli sve do glasanja. Nakon ovog dvojca iz pakla, na tapet su došle i raznorazne muzičko-scenske izvedbe: prvo Ruslana sa nekim Koštunica-na-Kosovu-style bacačem plamena u rukama, potom Ruslana wannabe iz Mađarske zatim britanska Beyonce, malteška Montserrat Caballe, rumunska Ruby Wax .. ono što je momentalno upalo u oči jeste da evrovizijska pesma više nije evrovizijska pesma osim ukoliko vam barem 6 frajera u pozadini ne udara u raznorazne bačvice ili iste vari, poliva vodom, zaskakuje u doggy style i slično. Nadam se da se niste prevarili i zarekli da nećete glasati ni za koga ko misli da je imat’ bačvice na sceni cool jer ste inače svoj izbor sveli na možda jedno dva izvođača, potencijalno tri. Nasuprot ovim Shaka-zulu iživljavanjima je stajao zaista respektabilan broj rock-wannabe pesama pa čak i onaj nesretni ukrajinski hip-hop koji možda jeste bio himna narandžaste revolucije ali je temu, barem što se Evrovizije tiče, načisto promašio. Od gitarskih pesama su mi se svidele skoro sve – mojim favoritima napomenutim gore pridodaću i Nemce, koji su mi bili totalno OK i čija je pesma apsolutno nezasluženo završila na pretposlednjem mestu. Više ne mogu a da se ne zapitam da li će zemlje-osnivači Evrovizije to jest one četiri koje uvek automatski idu u finale, ikada više doći na prvi deo tabele? Zašto ljudi toliko uporno ne glasaju za njih? No, kako bih izbegla zamku upadanja u previše retorička pitanja, najbolje da se vratim opisivanju najgorih a potom i ne-tako-loših učesnika sinoćnje kijevske manifestacije. Prvo – what was Spain thinking sa onom otužnom kopijom one još otužnije pesme čija se koreografija bazira na mlataranju rukama leva-ispod-desne-pa-onda-desna-ispod-leve? Zar u Španiji zaista ne postoji ništa iole uzbuđujuće od te uspavljujuće melodije za masovnu disco-histeriju? Potpuno ne mogu da verujem da su na kraju dobili 28 poena, više od vrlo dobrih Britanaca, Francuza i Nemaca. Te koji su za njihovu numeru actually potrošili novac treba … well, naterati da slušaju njihove CDove do smrti. Umiranje od raka i AIDS-a je mila majka naspram toga, da se zna. Zatim Kipar – imam utisak kao da Grčka i Kipar dele jednog autora/tekstopisca, tako što ga Grčka dobije jedne godine a Kipar sledeće. Pored autora/tekstopisca, Grčka i Kipar se zasigurno dogovaraju i oko izvođača, tako jedne godine neko sa masculinity problem predstavlja Grčku a sledeće godine Kipar. Kada će ovi frajeri shvatiti da njihovo razmrdavanje nabildanim sisicama u stilu shake-it-move-it-groove-it više nije interesantno nikom, sem možda Marisi? :) Nadam se da će iz otužnog plasmana ove godine (18. mesto) izvući sledeću pouku - mi hoćemo da gledamo prave muškarce, jel jasno? Kada kažem prave onda mislim prave. (dubljim glasom) Praave. (još dubljim glasom) Praaaave. Tu sad dolazimo do ranijespomenute Rumunije i Letonije. Na drugo slušanje, rumunska pesma postaje do te mere tragična i passe da je tokom glasanja čak i Terry-u izletelo “I’m really worried about the voters”. Ok, ovo je ponovio još nekoliko puta i za razne druge izvođače ali želim da verujem da je u glavi imao samo Rumune i njihov Colonia meetz 2 unlimited meetz Dr. Alban performans za uznemiravanje želudca. Potpuno ne mogu da verujem da su u polufinalu pobedili a u finalu bili treći. Kuda ideš Evropo, jel? Iako sam kasnije saznala da je ona Letonska koreografija zapravo bio pokušaj sign language i pored te, po meni pozitivne, poruke i dalje mislim da su njih dvojica dva uspavljujuća kretena sa dosadnom pesmom i još neenergičnijim nastupom. Pa sama činjenica da im je “More then words” omiljena pesma govori da su, namesto neverovatnog 5 mesta u finalu, više zaslužili da ih se pošalje u Novosibirsk na okopavanje kamena. To kako su oni stigli do prvih pet je beyond me. Terry, I’m worried about the voters too, šta da ti kažem!! Na kraju treba reći da me se ni pobednička pesma nije dojmila. Između UK i pobednice Grčke koje su imale sličan nastup, nešto drugačije pesme ali opet na isti fazon uvek bih se pre odlučila za UK. Prosto, Javine je to izvela bolje i potpuno je nezasluženo završila na 21. mestu. U Grkinju i njenu promociju je nesumnjivo uloženo puno novca ali sama pesma mi, u sinoćnoj konkurenciji, nije bila zasluženi pobednik. Iako je Ruslana prošle godine napucala našeg “Laneta” ta mi se pobeda u trenucima ludila činila kao opravdana a ova baš i ne. Ne sumnjam da će ona postati hit po diskotekama (podsetite me da ne odem u Grčku na more) ali će za mene pravi pobednici ove Evrovizije uvek biti neki Norvežani, neki Moldavci, neki Rusi … Na kraju treba istaći još dve stvari. Prvo, promenila sam mišljenje o Izraelu i sada mislim da je pesmuljak bio OK. Drugo, ni Malta mi nije bila mrska, da se zna. Pored toga treba istaći da su i ovu Evroviziju pohodile raznorazne pesme-neprimetuše odnosno one čijih se izvođača nakon 5 minuta više ne sećate. Većina njih su bile pesme sa bačvicama što dovoljno govori o tome kako ih se sledeće godine, zarad iskakanja iz mase, poobavezno treba otarasiti. Da ne pomislite da tu temu izbegavam temu, evo i pregleda nastupa izvođača iz bivših jugoslovenskih republika. Hrvatska – nadam se da su se sad i oni koji nisu pratili polufinale uverili da se Borisov nastup od Dore značajno poboljšao. To ne znači da mislim da je pesma breathtaking niti da je Boris breathtaking (treba mu ozbiljno sugerisati da se ne smeška jer je scary) ali mislim da je bio sasvim solidan i da je zaslužio mnogo bolji plasman od prošlogodišnjeg krajnje tunjavog «na-refrenu-širim-ruke» Ivana Mikulića. Iako je odluka da se peva na hrvatskom bila, po meni, odlična ona očigledno nije nagnala dijasporu da malo samopregornije prione na kuckanje poruka te je Boris, sasvim nezasluženo, završio na 11. mestu koje je nedovoljno da Hrvatsku naredne godine odvede direkt u finale. Šta da vam kažem susedi a da ne bude ono odvratno “više sreće drugi put”? Bosna – priznajem da ovu pesmu nisam čula ni jednom pre same Evrovizije za razliku od prošle godine kada smo bili temeljito mozgovno isprani Deenovim «In the disco». Ovu su pesmu na mnogim forumima okarakterisali kao interesantnu, zabavnu, pravu evrovizijsku ali i kao plagijat i wannabe ABBA-like. Mene je lično nastup, pesma, izgled pevačica i sve to – ODUŠEVIO. Na sceni su izgledale su toliko dobro da sam bila ubeđena da im je suđeno da se ucrtaju među prvih deset, bez ikakvih problema. Ne možete ni zamisliti naše razočaranje kada je glasanje počelo. A tek kada im je SCG dala samo 4 poena??? Pa sunarodnici, koj’ ste moj mislili kada ste poene davali onom neznabogoviću iščupanih obrva zvanom Martin Vučić? Da se nadovežem na Martina … Makedonija – iako je od četvrtka prošlo mnogo vode ispod Savskog mosta meni je ova pesma i dalje krajnje bezvezna a Martin još uvek nije naučio da igra. Njegovi aseksualno-robotizovani pokreti rukom sa sve ispruženim prstom zasigurno nisu imali za cilj da me asociraju na predstojeći koncert Kraftwerk ali ih se Martin, svejedno, nije odrekao. I pored sumanutog broja SCG poena koje ova pesma, žao mi je, nije zaslužila, Martinov plasman je na kraju ipak bio srazmerno loš u vidu 17. mesta. Za bolji plasman je jednostavno trebalo imati nešto više a Martin, plašim se, tog nečeg nema, čak ni u naznakama. Srbija i Crna Gora aka «otišli u Kijev sa monumentalnih 80 članova delegacije» -- kod mene su postojala samo 3 straha vezana za nastup naših very own đetića: - da će na binu izaći u onim konobarskim odorama kojima su nas “očarali” na nacionalnom takmičenju - da će falširati jer se to, zaboga, u odsutnom momentu desilo čak i Bogu lično - Željku «self-esteem» Joksimoviću - da će imati tremu koja će prouzrokovati da pred milionskim auditorijumom barem jedan od ovih sedamnaestogodišnjaka doživi nervni slom propraćen suzama i bespomučnim arlaučnim prizivanjem mame Ono što međutim nisam znala jeste da treba da se plašim tek nečeg četvrtog. Styling im je bio ok, pesma je bila dobra, nisu falširali niti plakali tražeći mamu ali koreografija?! What were you thinking – let’s improvise a little? Dakle, đetići su izgledali dezorganizovanije od lidera DOS-a onomad u Skupštini. Zapravo, đipali su okolo kao da su mene klonirali u 6 primeraka pa onda naterali 3 mene da protiv drugih 3 mene igraju “između dve vatre”. Oni koji znaju kako ja stojim sa sportovima sada je vreme da se nasmejete a vi koji ne znate? Pa, zamislite No Name od sinoć i eto vam. Mislim, to hvatanje u oro, te đipanje po sceni sa sporadičnim meteorskim sudarima, lupanje onih bubnjeva sa neznatnom dozom preterivanja, podizanje ruku, spuštanje ruku, uzvikivanje OJHA … momci su se toliko uneli da sam u jednom trenutku mislila da će bina popustiti pod napadima njihovog dance-skakačkog entuzijazma. Ipak, izgleda da se ovaj njihov “ne znam kud teram” stil igranja dopao ostatku publike te su momci završili na respektabilnom 7. mestu. U potonjoj izjavi za RTS jedan je od momaka, nonšalantno naslonjen na voditeljkino rame, izjavio da je odvođenje SCG direkt u finale sledeće godine bio i cilj tako da eto, cilj postignut i svi zadovoljni. Donekle. Molim koreografe da se sledeći put malo uključe, please? I da završim, evo i par reči o glasanju. Ne znam da li ste i vi primetili ali mi se čini da ove godine glasanje nije bilo do te mere političko kao npr. prošle. Dobro, balkanske zemlje su se naravno držale zajedno zbog čega će se danas barem par novina osvrnuti na političku pozadinu procesa pomirenja te davanja 12 glasova na Evroviziji. Naravno, očito je i da će Kipar i Grčka uvek razmeniti 12 poena, da će Irska uvek dati glasove UK i obrnuto, da će se nordijske zemlje pokoji put držati zajedno, da će Andorra glasati za Španiju ali ipak, iako se sve to dešavalo, ne znam zašto mi se čini da su regioni glasali i za druge regione i da je bilo dosta diversifikacije glasova na dobre pesme a ne samo na “dobre” zemlje. Ipak, da sav ovaj pomak u pravednosti televotinga nije bio dovoljan da rang lista izgleda onako kako bi trebalo, svedoči i pobeda Grkinje, ulazak Rumunije i Letonije među prvih deset te potpuno nezaslužena “propast” UK, Nemačke i Francuske. Mogućno je da će nakon ove Evrovizije određene zemlje tražiti da se sistem glasanja revidira pa ćemo videti da li će se stvari vratiti na žiri, kombinaciju žirija i televotinga ili šta. Meni samo ostaje da vas sad pozdravim do sledećeg puta i da se ponadam da ste uživali u ovom mom iscrpnom izveštaju. Atino, šta više reći sem, vidimo se dogodine! PS. Ukoliko vas zanima i objektivni pogled na ovogodišnju Evroviziju, svratite kod TV bloga!! |
Europe twelve points, L'Europe douze points!
- 01:30 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Došao je vikend koji smo željno iščekivali svi gejpederi sveta i ja - vikend Evrovizije!Ne znam za vas ali ja sam pravi Evrovizija addict. Kada kažem pravi onda mislim pravi. (dubljim glasom) Praavi. (još dubljim glasom) Praaaavi. Meni nije dovoljno da jednom godišnje smestim dupe ispred televizora i uz osmeh propratim tih 25 kompozicija, A-A. Preko godine naprosto moram da učestvujem u evrovizijskim forumima, pratim bivše i buduće učesnike, nacionalna takmičenja, internet stranice i slično. Skrušeno priznajem da u posedu imam čak i nekoliko CD-ova na ovu temu kojima neretko maltretiram sve one nepozvane goste o kojima sam ranije pisala. Pred svaku Evroviziju pratim kladionice i interesujem se za potencijalne favorite, sastavljam svoje liste i razmenjujem mišljenja sa drugim Evrovizija-addictima. Nije da baš uvek pogodim ali neretko imam njuh za pobedničku pesmu što ne znači da ću vam je sad otkriti tek tako :) Gledanje Evrovizije je takođe užitak za sebe. Ranije je Evrovizija trajala samo jedno veče i većina je izvođača pevala na svojim izvornim jezicima što nam je umnogome uskraćivalo mogućnost da uživamo u nadasve idiotskim tekstovima. Danas je Evrovizija podeljena na polufinale i finale i svi pevaju na engleskom što predstavlja neiscrpni izvor zabave za sve jezički osveštene gledaoce. Za mene je Evrovizijska subota po mnogim kriterijumima specijalna. Te subote obavezno pozovem već ustaljeno društvo, napravim kokice, nakupujem piće, ispremeštam nameštaj kako bi sve podredila televizoru, podignem noge i uživam! Ova su druženja uvek zabavna: navija se, glasa se, televizor biva zasut kokicama, olovkama, spajalicama i ostalim rekvizitima za "pozdravljanje" kretenoidnih pesama a potom se još barem sat vremena potroši na komentarisanje pobednika, gubitnika, glasanja, toaleta, voditelja, komentatora, bine i svega što uz Evroviziju neumitno ide. Ukoliko se potrefi da za vreme Evrovizije nisam u zemlji, samo mi dajte televizor i antenu i već su se nekako snaći! Da moja ludost nije lokalnog karaktera dokazuju i svi oni stranci koji su sa mnom, onomad, po jednom slovačkom selu poharali boga oca da nađu neku spravu za televizuelni ugođaj kako bi si priskrbili mogućnost da saznaju rezultate iz prve ruke. Naravno, kako u mestima zvanim Časta Papiernička to jednostavno ne postoji, na kraju smo bili prinuđeni da u 2 ujutru uznemiravamo tonca izvesne radio-stanice u dalekoj Finskoj (don't ask why) sa pitanjem "Izvinite, ne, nismo pijani nego smo u jebenoj Slovačkoj, da li nam možete reći ko-je-na-kraju-pobedio?" :) Kako je večeras Evrovizijsko polufinale, nestrpljivo očekujem da čujem kojih će 10 zemalja proći u finale. Opšti utisak je da su se određene zemlje zaista potrudile da unaprede svoj scenski nastup tako da predviđam da se večiti Evrovizijski luzeri Švajcarska i Norveška ove godine neće vratiti kući obeleženi onim mrskim "nill points". Naravno, gomila zemalja se u tradicionalnom maniru potrudila da pošalje neverovatno dosadne pesme propraćene još besmislenijim koreografijama ali mi se generalno čini da je kvalitet pesama nešto viši u odnosu na prethodnu godinu i da će finale biti interesantno. Što se bivših jugoslovenskih republika tiče, neke su bile bolje, neke lošije ali ne sumnjam da će solidarnost proraditi i da će se barem dve od tri prikazane plasirati u finale. Za one koji ne znaju Bosna i SCG su, zarad solidnog uspeha na prošlogodišnjoj Evroviziji, već u finalu što znači da se sada bespomučno glasa za Hrvatsku, Sloveniju i Makedoniju koje će ove godine, nadam se, proći bolje nego prošle! Rezultati su stigli i sada ćemo saznati ko se plasirao. Pored svake plasirane pesme ću staviti i neki svoj komentar, čisto da znate šta vas otprilike očekuje! The winners are: Mađarska - moram priznati da me se pesma nije dojmila, mogućno zato što ide ovako "Szlatrokmyzzihorlokbojosrendorsegszmthzsmthszmth". Neprijemčivost mađarskog jezika je dodatno pojačana tipičnim mađarskim outfitom kome su samo falile sandale na debele čarape pa da budem k'o kod kuće. Na kladionicama ova pesma stoji dobro (za one koji se razumeju 16/1) ali moj favorit nije i to definitivno. Lična prognoza: 14 kokica, 1 olovka, 12 spajalica. Treba malo ostaviti i za ostale. Rumunija - I ova je pesma, za divno čudo, dobro kotirana na kladionicama (16/1) mada zaista ne znam zašto. Pevačica je simpatična ali je pesma krajnje upitna. Ne znam kako taj retro-disco iz 90ih može ikoga da natera na kuckanje poruka i slanje glasačkog SMSa? Da ilustrujem, reči idu ovako "Let me try, let me try, don't want to say goodbye". Ja bih ti, srećo, rado rekla goodbye ali šteta što ostatak publike nema senzibiliteta za moje potrebe tako da nu, zabavljaj se. Što se moje lične prognoze tiče ona izgleda ovako: 70 kokica, 2 olovke, 24 spajalice. Ako vam se čini da je ovo malo reći ću samo - za nju je i previše. Vala baš. Norveška - mislim da Evrovizijska publika nije ni svesna blagoslova u vidu ovogodišnjih norveških predstavnika. Pa sama činjenica da nas ove godine nisu počastili nekim dosadnim plavookim neenergičnim patetičarom govori za sebe. Sa mnom se slažu i kladionice jer se Norveška plasirala prilično visoko (11/1). Zanima me kako će proći u finalu, nadam se ne loše. Lična prognoza - 0 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica a za ostalo - videćemo. Moldavija - Evrovizijski newcomers. Priznajem, kupili su me. Slaba sam na njih. Potiho navijam. Kladionica se ne slaže (150/1) Lična prognoza - 0 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica, 1 glas. Jebi ga kad je to jednostavno jače od mene :) Izrael - ova pesma nije nikakvo iznenađenje. Zašto? Zato što je jebeno ista kao i sve ostale izraelske pesme. Pitam se da li u Izraelu postoji samo jedan autor/tekstopisac ili šta? Prosek pesme opisuje i prosečan uspeh na kladionici (33/1) Lična prognoza - 0 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica, 1 odlazak na WC. Pesma je idealna za napravit' pauzu, da se zna. Danska - tralalalala-boyband-tralalalala-don't leave me girl-whatever-whatever. Boo-riiing. Devojčice će sigurno glasati ali im je uspeh u očima kladionice upitan (80/1). Lična prognoza - 20 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica preotetih od strane drugara gejpedera. Biće okršaja. Makedonija - Nakon cele kotroverze vezane za pobedu ove pesme na nacionalnom takmičenju sada je i zvanično - ova pesma je nepatvoreno govance. Na stranu to što se naprosto utopila u gomilu ostalih, Martin zaista ne zna da igra. Molim sve u Kijevu da mu oko toga malčice pomognu. Kladionica kaže - loše (100/1). Ja kažem - 25 kokica, 0 olovaka, 7 spajalica, 1 čaša vina (ispijena naiskap) *podrig* Hrvatska - dragi Hrvati, šta da vam kažem sem da je Boris bio iznad mojih očekivanja! Zvučao je dobro i sve je štimalo. Svidelo mi se. Biće to ok. Boris se na kladionicama kotira prilično visoko (18/1) a kod mene? 0 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica, 1 nada da će dobro proći. Samo napred :) Švajcarska - Ovu zemlju na ovogodišnjoj Evroviziji predstavlja jedna estonska grupa što možebitno objašnjava zašto pesma nije sranje. Štaviše, mislim da će jako dobro proći. Kladionica kaže da će ova pesma biti prva (11/1) a ja kažem: 0 kokica, 0 olovaka, 0 spajalica. Ima i previše sranja među još neposlušanim finalistima da bi se preterivalo :) Letonija - neke devojčice su na forumu izjavile da je ova pesma favorit pa sam je pažljivo poslušala. Prvo što upada u oči jesu dva kretenoidna morona koja sede i drndaju gitare u stilu "More then words". Potom pesma postaje "More then words". Potom oni ustaju, ostavljaju gitare, dolaze do mikrofona ispred kojih se nešto kao pipkaju sa sve koreografijom? H-aall-o? Lagano povraćam. Kladionice kažu da će biti osrednji (40/1). Lična prognoza: 752 kokice, 27 olovaka i markera, 300 spajalica. Now, go to your room! I na kraju šta reći sem da je nešto bilo očekivano a nešto neočekivano. Meni je lično žao da se Holandija nije plasirala jer mi je pesma bila bljutkasto-simpa. Ipak, kao što smo već zaključili, moj se ukus često ne poklapa sa ukusom publike pa mi ne vredi da plačem za prosutim mlekom. Sada vas ostavljam da izreknete svoje favorite a ja lagano odoh da se spremam za subotu. Jedino mi još ostaje da odaberem na kojem ćemo kanalu gledati prenos - RTS, HRT ili BBC? RTSova komentatorka je nekako bila suviše ljubazna i dosadnjikava da bi nas zabavila informacijama tipa "Moto belgijskog takmičara je - Život je lep, zato ga treba živeti punim plućima" tako da će izbor verovatno pasti na Terry Wogana. On jeste matora cinična drtina ali je barem zabavan. Jedva čekam da ponovo počne da preispituje svoje poznavanje geografije pitajući se gde je ta jebena Srbija i Crna Gora. Ma, biće urnebesno!!! |
In between brains part II
- 18:39 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (23) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Sledeći korak u osvajanju posla iz snova ponuđenog od strane druga i prijatelja, starijeg brata, možda momka i muža, za sad samo gazde Kneza, Dejana-Kneza jeste pisanje dobrog i efektnog Curriculum Vitae. Kako smo mi blogeri možebitno suviše nezanimljivi i nepismeni za jednu takvu avanturu, vaša se domaćica potrudila da ode jedan korak dalje i da pronađe CV koji ne bi promakao ni jednom humanresources-osveštenom poslodavcu. Iako je potraga bogme potrajala, mogu vam reći da se utrošeno vreme itekako isplatilo. U gomili aplikacija za posao blagajnika u jednoj beogradskoj menjačnici, posebno se istakla prijava izvesnog P.P. (na slici) iz koje sam konačno saznala kako da na pravi način izreklamiram sve svoje neprikosnovene sposobnosti!Svoj CV, P.P. (30) započinje ovim rečima: Radim radnju, vršim posao, sređujem stvari. Staram se za povereno. Pregalački izgaram. Brinem brigu. I tuđu ako treba. Nalazim rešenje. Jednom rečju služim svrsi. Kako je ovo samo po sebi nedovoljno da ubedi poslodavce u njegovu sposobnost i samopregornost P.P. nastavlja: Cenim sebe, ljudi me cene još više, a vredim neslućeno. Svak bi poželeo prijavu jednog ovakvog mladića. Jednog zaista naočitog mladića. Lep, društven, duhovit, osećajan, pametan, dosetljiv, bistar, sposoban... Dobronameran ali ne lakomislen i lakoveran, odmeren ali ne podozriv i sitničar, beskompromisan ali ne isključiv. Poštenjačina. Duša od čoveka, veličina ljudska, gorostas duhovni, bogatstvo neprocenjivo vrlina nebrojenih... čovek od ideje, poleta, poverenja. Krasota od krasote na ovome svetu. Šta da kažem?! Ja sam pravi izbor. Ja znam; Ja hoću; Ja mogu. Najbolji sam. Ja sam očekivanje poslodavaca, spokoj nadređenih, uzdanica saradnika. Džoker koji uskače u sve kombinacije, prilika koja se ne propušta, mogućnost koja se prihvata oberučke. Sve u svemu, ja sam dobar čovek. I što je najbolje od svega, ozbiljan sam između redova. I da neko ne pomisli da se hvalim ovim isticanjem činjenica koje me krase, ne bilo toga. Ja sam zaista jedna izuzetna ličnost i besprekoran radnik. Da ne bude da je njegova snaga samo u ličnosti, tu su i kvalifikacije: Srednjoškolsko obrazovanje, u početku rad najjednostavnijih poslova u oblasti ekonomije, lako savladavanje novih zadataka, sakupljanje i primena iskustava starijih saradnika, unapređivanje poslovanja, poverenje nadređenih i napredovanje u službi... Razumevanje tokova novca. Rad u velikim firmama i saradnja sa velikim brojem ljudi, razumevanje potreba i mogućnosti kako službenika sa jedne, tako i stranaka sa druge strane šaltera, praćenje propisa, dokumentacije, sastavljanje izveštaja... No, pre nego što se totalno zaljubite, otvorite menjačnicu i u njoj zaposlite P.P. budite svesni da on ima i mana: Dobro, možda je sve ovo trebalo zaviti u drugačiju formu, ne davati zamaha ljudskoj sujeti, biti prijemčiviji za sluh onih koji će čitati ovo. Možda nije trebalo toliko kititi, ali neke stvari ipak stoje. Sad, šta je - tu je. Smelije bi ja izlazio pred vas da imam nešto više znanja engleskog jezika nego moram ovako da se dovijam da privučem pažnju nekako. A i taj engleski!!! Nije tu Bog zna kakav nivo potreban. OK. OK. OK. Baš ako neko ima posebne želje: Can you wait the second. I šta?! Uvek ima tu neko da uskoči. I da zaključimo: Da. Ovaj... Eto to sam hteo da kažem, da se prijavljujem za radno mesto blagajnika. Tu mogu u najkraćem roku početi kvalitetno i samostalno da obavljam poverene poslove. Za neko drugo radno mesto kako vaše potrebe i moje mogućnosti budu dozvoljavale. Eto toliko. Šta drugo reći sem da me je snaga ličnosti, entuzijazam i radna etika P.P. neminovno približila dobijanju posla iz snova. Da li mu je to uspelo i kod vas? Recite jer je sada pravo vreme da istaknete sve vaše kvalitete! |
In between brains
- 15:13 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (32) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Usamljeni ste? Nezadovoljni ste poslom? Ne vidite smisla u svojim studijama? Želite da radite negde za dobru platu, idealno radno vreme uz mogućnost putovanja i upoznavanja budućeg supruga? Druga žena i po je pronašla rešenje. Sve to vam može ponuditi on.  Latinični transkript: SEKRETARICE POTREBNE (3 BAR, 5 FIRMI IMAM): HITNO HITNO HITNO IMAM 10 FIRMI: NVO (NGO) ' OSMEH" ,ADVOKATSKA KANCELARIJA U OSNIVANJU ' JUSTICIJA ', ' TERMOINŽENJERING - KG KNEZ ", CD HI-FI MUZIK KLUB, BUTIK, KAFIĆ, KAFANA ' KNEZ ', ' KNEZ - TAXI ', DRUŠTVO SRPSKO-FRANCUSKOG PRIJATELJSTVA ' TRIJUMF - KAPIJA ', ... POTREBNI SU MI RADNICI I POMOĆ, ZA SAD HITNO (BAR) 3 SEKRETARICE: Uslovi: - opšti: završena srednja škola, srpska nacionalnost, pravoslavna veroispovest, STUDENT ILI SVRŠENI STUDENT, NEZAPOSLENA ILI NEZADOVOLJNA POSLOM I PLATOM A ... ČLAN SRPSKE STRANKE - NEKE: DSS, SPS, SRS, ... - posebni: STUDENT PRAVA, EKONOMIJE ILI MEDICINE, SLOBODNOG VREMENA DOSTA, BAREM 8 SATI SVAKODNEVNO (I NEDELJOM, SUBOTOM I PRAZNIKOM...), POSEDOVANJE INTELIGENCIJE I DOBRE VOLJE (DA SE RADI I ZARADI, DA SE UČI I NAUČI, DRUŽI I ...) LEPOTE (PRIRODNE, MLADALAČKE - NIŠTA POSEBNO) I SARMA (ne šarma, prim. prev), OBRAZOVANJA OPŠTEG (KOMPJUTERI - WORD, TELEFONIRANJE, PERFEKTAN SRPSKI, POZNAVANJE SOLIDNO BAR JEDNOG STRANOG JEZIKA, ... IMA MESTA ZA 3 SEKRETARICE ... POTREBNE BAR 3 SEKRETARICE (5 FIRMI IMAM) PLATA U EURIMA DOBRA, PUTOVANJA PO EVROPI - PARIZ ZA 7 DANA NA 3 MESECA MOŽDA ČAK ... BIĆETE ZADOVOLJNE MAKSIMALNO, AKO I JA BUDEM MINIMUM 300 EURA, KO ZASLUŽI MANJE - DOBIĆE OTKAZ VAŠ DRUG I PRIJATELJ, STARIJI BRAT, MOŽDA MOMAK I MUŽ, GAZDA ZA SAD, KNEZ, DEJAN-KNEZ RADNO VREME: 1.) FLEKSIBILNO, MOGUĆE UVEK I 2.) OBAVEZNO - KAD MORA NA SASTANAK NEKI DA SE IDE NEGDE Ma, dobro da bolje ne može biti. Jebeš domaćički život, where do I sign? |
The more you ignore me, the closer I get
- 23:27 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (24) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Ovih dana je pažnja svetske javnosti nakratko skrenuta sa uobičajenih ljudskih katastrofa na izbore u Velikoj Britaniji. Tony je još jednom, mada uz puno muka, "zaradio" stanarsko pravo u broju 10 a moji su omiljeni LibDems pokazali da su stranka za koju će se tek čuti u smislu snage i uticaja na britanskoj političkoj sceni. Prateći rezultate izbora, zabavljala sam se povlačenjem nekih paralela između Velike Britanije i Srbije: U Britaniji levica ponovo jača. U Srbiji nema levice. U Britaniji, premijer se kvarca da bi bio atraktivniji biračima. U Srbiji premijer to ne mora da radi jer glasačima ionako padne mrak na oči kad ga vide. Većina Srba bi potencijalno želela da živi u Britaniji. Većina Britanaca ni potencijalno ne razmišlja o Srbiji. U Britaniji ne vole Evro. U Srbiji itekako vole Evro. Britanija je samo geografski odvojena od ostatka Evrope. Srbija je samo geografski deo Evrope. Britanci gledaju «Očajne domaćice». Srbi gledaju samo «Domaćicu iz pakla». Ovo nabrajanje se proteglo do kasno u noć. Našle su se tu raznorazne sitnice oko kojih se Britanci i mi itekako razlikujemo. Ipak, negde pred jutro sam shvatila da ipak postoji nešto u čemu smo jako slični. I Britanci i Srbi vole pivo? I London i Beograd imaju maraton? I jedna i druga zemlja ima svoje "problematične" regije? Ne. Sličnost je sledeća: I Britanci i Srbi misle da su njihove pošte sranje. Ne slažete se? Mislite da preterujem? Dobro, de I Britanci i JA mislimo da su naše pošte sranje. Pogotovo moja. Moja pošta je, naime, jedna izrazito mala pošta, postavljena na polustrateško mesto u centru grada sa ciljem opsluživanja stanovnika čitave 2 (slovima: dve, hrvatski: dvije) ulice. Ponekad se tu nađe i neki putnik dobronamernik, ponekad tu zaluta i neko iz treće ulice ali, sve u svemu, kada se u obzir uzme da prosečan mesec ima oko 30 dana i da nas, van vremena podele penzija, ima oko stotinjak sa pravim poštanskim potrebama, ova pošta ni po kojem kriterijumu ne bi trebala da bude prepuna ljudi. Stalno. U bilo koje doba dana. Uvek. A jeste. Ispočetka mi nije bilo jasno zašto. Za to sam krivila penzionere, putnike dobronamernike i one iz treće ulice. Večito me je nerviralo čekanje u redu pa sam u poštu odlazila samo kada je prikazivanje moje face na nekom od šaltera bio apsolutan poštanski necessity. Onda se desilo TO. Odrasla sam. U jednoj polu-marksističkoj fazi podele rada u porodici mene je, zarad talenta za raspoznavanje važnih datuma u mesecu, zahvatila obaveza sporadičnog plaćanja telefonskih i ostalih civilizacijsko-tekovinskih računa što je samo po sebi pretpostavljalo povremeni boravak u pošti. Znam da će mi sada neki pametnjakovići uleteti sa online bankingom ali please, obuzdajte taj poriv, jer ni moja banka ni ja još nismo dosegli stupanj ekonomske osveštenosti potreban za zalazak u tu avanturu. U svakom slučaju, boravci u pošti su mi pokazali najmanje dve stvari: 1) kadagod da dođete i koji god da ste u redu, čekaćete minimum 30 minuta na minut nečije pažnje 2) za ovu nemilu situaciju najmanje mogu kriviti penzionere, putnike dobronamernike i one iz treće ulice Zašto? Zato što nisu krivi. A ko je kriv? Krive su one radno izazvane šalterske sotone! Službenice moje pošte nikad, ali nikad, ne mogu ništa da obave efikasno i kako treba. Oprostio bi čovek da su u nežnim početničkim godinama ali nisu! One redovno imaju svaki mogući excuse za izbegavanje svog posla: te im je Solitaire blokirao kompjuter, te nemaju potreban formular, te ih zove dete da pita koje meso da izvadi iz zamrzivača za ručak, te moraju da poprave maskaru, te im je smena što zahteva da pobroje svaki dinar, uplatnicu, poštansku marku, spajalicu i ostalo i svaka ta njihova personal drama traje SATIMA što za posledicu ima sledeće: red se produžava a ljudi strpljivo čekaju. I čekaju. I čekaju. Neki se ljudi prevare pa odluče da dođu kasnije. Nekoliko sati kasnije uočavaju istu sliku: ogromne redove ispred sva četiri šaltera. Obično hrabro stanu na kraj jednog od njih i potom strpljivo čekaju. Nekima od njih će se čak i posrećiti da svoj poštanski posao obave u toku istog dana dok će se drugi uglavnom zabavljati poslušno šetajući iz reda u red. Jer u mojoj pošti ne možete sve da obavite na jednom šalteru. A-A. Iako su jedan od drugog odvojeni čitavih 2 cm, za svaki ćete posao morati u drugi red. A drugi red znači još čekanja. I čekanja. I čekanja. Taman kada popamtim šta mogu da obavim na kojem šalteru, raspored se promeni iz korena. Tako ću, recimo, nakon 15 minuta čekanja u redu za mobilni telefon shvatiti da je to sad red za "prijem poštanskih pošiljaka" ili će me, nakon iscrpnog šetkanja od jednog do drugog šaltera, ponovo vratiti na onaj od kojeg sam počela sa sve "Nisam shvatila da želite da platite internet, mislila sam da ste rekli da želite da pošaljete paket na Zelenortska ostrva!". Ma da? Neretko će, baš u momentu kada ja stignem na red, službenica početi pomno da nanosi karmin, razgovara sa ostalim službenicama, uređuje nokte i slično. Na moje intenzivno uzdisanje odgovoriće sa ... ma šta pričam, neće odgovoriti. Ove žene jednostavno ne reaguju ni na kakve pritiske i požurivanja pa makar ista potekla i iz najboljih namera (npr. "Izvinite ali mislim da vam je moj pogled upravo zapalio kosu, možda biste trebali da reagujete?"). Nakon 45 minuta čekanja ja ću pobednički baciti svoje uplatnice na šalter uz nadu da je to to. Ali onda neće raditi kompjuter. Ili će se printer zablesaviti. Ili ona neće imati sitno. Ili će se planeta raspasti na 2 dela. U svakom slučaju desiće se nešto zbog čega ću možda morati da dođem kasnije. Ili sutra. Ili možda nikad? Enivejz, juče se desio još jedan bliski susret. Konačno sam se okuražila da izvedem svoje drugarice Keš, Ček i Vizu na mali tour de magasins kako bi si pribavila nekoliko odevnih predmeta za letnje isticanje mog botičelijevskog tela. Pre toga mi đavo nije dao mira pa sam odlučila da sredim svoju novčanu raspravu sa YU 03 i ponovo si priskrbim mogućnost da iz grada zovem prijateljice kako bi im sa gađenjem opisivala sve one stvari koje mi loše stoje. Pošto se pošta našla na putu između mene i dekoltiranih stvari sa cvetnim uzorcima, izbor se činio logičan. Ali, da ne bude da je post pisan uzalud, mislite da sam prošla glatko? Ne. Ušla sam i ponovo je bio red. Sat je pokazivao 12:55. Stala sam na kraj reda i zadovoljno stavila slušalice na uši – barem sam kupila novine! Cupkajući uz The Bravery (Hot pursuit – ima li ičeg simboličnijeg od toga?) polako sam se približavala objektu svoje požude – šalterskoj službenici. Bila sam toliko blizu da sam je skoro omirisala. Sat je pokazivao 13:15 i ja sam bila tu. Moja uplatnica je bila u njenim rukama. Sunce je zasijalo jače. Onda se sve srušilo. "Izvinite gospođice, nešto mi je program stao, sačekajte samo minut" (sledi rešavanje problema na srpski način aka lupanje monitora rukom) "Čekajte da restartujem, molim vas" (5 minuta, program not responding) "Sačekajte da pozovem tehničara" (Tehničar dolazi. Zaključuje da je to neka nova tehnologija koju njegovo poznavanje Commodore-a 64 ne može da popravi) Svi su uzmuvani. Nervoza. Lupanje monitora u stilu "Daj, gimme a break!". Lagano pizdim. Razmišljam da li je to božija kazna zato što sam ovog leta odlučila da svoj dekolte malo pustim u promet? Vreme prolazi. Na satu je 13:25. The Bravery mi polako postaju dosadni. U 13:30, nervozno izjavljujem "Slušajte, nemam ceo dan, možete li vi sa tim da izađete na kraj ili ne?" Službenica gleda na sat i izgovara "Pa znate šta, meni sad ionako počinje smena tako da je najbolje da pređete u red kod koleginice" To je bilo to. Bes navire iz svakog atoma mojeg tela. Odjednom hvatam sebe kako izgovaram nebrojeno mnogo rečenica koje uključuju reči such as: majka, pas, krv, oči, spolno opštenje, polni organi i slično. Ne mogu da se zaustavim. Osećam se kao vođe sindikata tridesetih jer iza sebe nailazim na veliko odobravanje. Po prvi put se barem 50 ljudi slaže sa onim šta imam da kažem. Uzimam svoje uplatnice i krećem ka ulazu. Iako me svi vole niko mi ne aplaudira što me malo podseća na dobar seks bez orgazma ali nema veze, nije prvi put. Izlazim i krećem put grada. Pa makar više nemala mobilni telefon. Ni internet. Ni struju. Ni vodu. Ni čistu zgradu. Ni grejanje. Pa makar se osposobila za online transakcije. Pa makar otišla i u drugu poštu. Odluka je pala: tamo neću ući više NIKAD. Nikad nikad nikad. A, ako se neko kojim slučajem pita, kakve veze čovek na slici poznatiji kao Michael Vartan ima sa mojom poštom odgovor je: nikakve. Samo je zgodan. Jako. |
Parental advisory: eksplicitne misli
- 11:12 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Namesto da padam u nesvest zbog toga što se Aron svojevremeno zamerio Habermasu izjavivši da je, u odnosu na političku filozofiju, politička sociologija go kurac, priznajem da sam se više zabrinula čitajući sledeći naslov u novinama: Milo Đukanović: Ako se referendum ne održi, napuštam politiku Ooo zar ti, kolosu državništva, gigantu diplomatije, ikono časti i poštenja, čojstva i nadasve junaštva?! Ovo me je toliko neverovatno potreslo da sam se osetila prinuđenom da još jednom proberem svoje stavove o opstanku ove konfederacije nad konfederacijama, Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Dugo sam razmišljala, šetala gore-dole, jela nokte, čupkala kosu, češakala se po zadnjici i, sve u svemu, mučenje je potrajalo sve dok mi nije svanulo. Opstanak Državne zajednice Srbija i Crna Gora? I don’t give a flying fuck!!! Nemoj sad da me neko pita “Kako možeš tako, pa zar ti nije žao?!”. Čega da mi bude žao? Ovog bratsko-međurepubličkog lakat u bubreg-šut međ’ noge? Ne. Suzu glede raspada možda pustim samo kada na WeCeu, prebirajući Ustavnu Povelju, shvatim da je moja probava opasno destimulisana činjenicom da taj legislativni akt više nije pravno obvezatan. Ono za čim zasigurno neću plakati jeste preusmeravanje budžetskih sredstava Republike Srbije sa održanja visokonožnog životnog stila političara na privremenom radu u Beogradu na moje nepostojeće zdravstveno osiguranje. Ima tu još puno toga što neće izazvati slanu vodu iz mojih očiju ali mislim da sam vam već odgovorila na pitanje. Hoće li mi biti žao? Hell, no! Kada sam se već ovako diplomatski rasplela po jednom delu Svetog Dvojstva naših teritorijalnih problema, neću vas poštedeti ni razmišljanja na temu drugog. Pre neki dan, razapnuše nesretnog ex-ministra Svilenog na krst glede njegove šeretske izjave o mogućoj nezavisnosti Kosova. Kohabitantni nam je Predsednik promptno zapao u srbo-histeriju pa je neotesanog Svilenog pozvao u svoj kabinet i tamo ga raspalio progonom iz rajskog poslaničkog kluba i ulaznicom za Zaječarsku gitarijadu. Svileni se, naročito zbog ovog drugog, malčice pokunjio pa je uzviknuo “Nemoj da se biješ, nisam ja to izmislio, to su vam poručile one čike iz Brisela!” Predsednik je na ovo podigao jednu pa zatim drugu obrvu. Bilo mu je tu svačeg čudnog ali se nije usudio da razmišlja naglas dok se drug-Premijer povodom ovog nemilog događaja ne obrati naciji. Premijer se nakon višenedeljnog razmišljanja malo okuražio pa je iz kabineta otresito poručio “Šta lupeta taj Svileni, bio sam i ja jednom u tom Briselu i tamo ne načuh ništa slično a slušao sam sve šta mi pričaju, ta nisam zadrem’o ni jednom na duže od 10 minuta, majke mi!!” Na ovo se meni digla obrva jedna, pa zatim druga. Ne znam ja Premijeru u kom ste vi Briselu bili (poznavajući Amerikance, možda je to neki Brisel, Idaho?) ali u Briselu, Belgija, tamo gde ima čokolade, piva, Rin-Tin-Tina i Anderlehta, tamo se o tome itekako priča. Da dočaram, evo šta je sve yours truly osvedočeno čula na briselskim ulicama: - “E, daj da odemo u taj dernek pre nego što Kosovo postane nezavisno!” - “Draga, deder, dodaj mi naočari, nešto mi je ovo Kosovo nezavisno!” - ”NezavisnogmiKosova, jel si vid’o kako je Liverpul sinoć napenalio Čelzi!” - “Jeste, pobedićemo mi na Evroviziji, ali kad Kosovo ostane integralni deo Srbije!” Kako je ova problematika postala poznata i nekolicini briselskih golubova, stvarno mi nije jasno kako je vama, g. Premijeru, promakla aktuelnost cele te priče? Ma, ustvari, šta se ja pitam. Vi, kao i obično, o tome niste bili informisani na vreme! U svakom slučaju dragi moji čitaoci, da se razumemo. Ne mislim ja da domaćim političarima treba da se stisne govno u gaćama zato što je tamo u Briselu nekom palo na pamet da pokrene to pitanje. Treba sesti, proceniti situaciju, videti koje su pregovaračke pozicije, sa čime se trguje, sa čime se ne trguje i onda pokušati da se iz onoga, što je neminovnost, izvuče što je više moguće. Namesto ove strategije koja, zamislite, zahteva malo rada i planiranja, naši političari vreme rađe traće na izigravanje zajapurene seoske mlade koja je pokazala srednji prst tamo gde (ni)je trebalo! Izgleda da ih je kolektivni mi spik no ingliš zdrmao do te mere da su najednom počeli da pate od poznate srpske boljke poznatije pod medicinskim nazivom living in denial. Spremili su se oni za pregovore samo se još nisu dogovorili kojim će sve taktičnim metodama da saopšte međunarodnoj zajednici da odjebe. Nisu ni stranci mutavi pa će i oni odjebati njih. A najebaće samo obični građani. Yet again. |
Crna hronika a la Norwegiana
- 14:36 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (22) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Zamolila bih vas da, zarad razrešavanja jednog estrogensko-testosteronskog naguravanja od sinoć, izreknete svoje mišljenje o sledećem slučaju Devojka silovala pijanog muškarca Norveški sud osudio je jednu ženu na devet meseci zatvora zbog silovanja muškarca, što je prva presuda ovakve vrste u skandinavskoj državi koja se ponosi ravnopravnošću među polovima. Na zabavi koja je održana prošlog januara u Bergenu, 31-godišnji muškarac, čiji identitet nije naveden, zaspao je na sofi posle burne pijanke. On je pred sudom izjavo da je bio šokiran kada se probudio otkrivši da jedna 23-godišnja devojka na njemu izvodi oralni seks. Napastvovani muškarac je naveo da je njen momak snimao scenu video kamerom. Prema norveškom zakonu, svi seksualni odnosi sa osobom koja nije pri svesti ili zbog nekih drugih razloga ne može da se odupre „vođenju ljubavi“ smatraju se silovanjem. Devojka je zbog toga zaradila devetomesečnu kaznu zatvora i moraće da na ime kompenzacije oštećenom plati 40.000 norveških kruna (oko 6.350 dolara) odštete. Norveška je zemlja u kojoj ravnopravnost polova najzastupljenija, a 40% ministara u vladi su žene Estrogenska strana misli: Silovanje je silovanje, bez obzira na to kojeg je pola žrtva a kojeg napasnik. Testosteronska strana misli: Ne misli. Stoji u redu pred norveškom ambasadom čekajući azil. |
Umesto čestitke, drugi deo
- 11:47 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (16) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Upozorenje za ljubitelje lakih nota: ovo nije takav tekst. Zabavna sam samo kada nisam praznično nahranjena kao krava. Dobrodošli ste da se zabavite ostalim postovima (mojim, naravno). Da ne bude da sam zapostavila svoju tradiciju maltretiranja blogerske javnosti društveno-osveštenim Uskršnje-prvomajskim poslanicama, evo nekoliko misli i korisnih saveta čiji krajnji cilj nije popunjavanje nečijeg vremena između dva obilna obroka. Kada se zapitate u čemu je to naša zemlja najbolja, šta vam prvo pada na pamet? Ekonomija sigurno ne, zakonodavstvo i sudstvo još manje a o obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti da i ne govorimo. Nekima na pamet padaju hrana, piće ili zabava a drugima sport, muzika ili film. Neki će se, pak, setiti i nekih anti-šampionskih kategorija, pa će reći da smo najbolji u korupciji i kriminalu i da nemamo premca u lenjosti, inaćenju i zavisti. Sve se ove kategorije nalaze i na mojoj potencijalnoj listi i sa svakom se donekle slažem. Ovde ima i šta da se pojede i šta da se popije i šta da se vidi. Sportisti nas nisu oduševili na Olimpijadi, ni na Evroviziji nismo pobedili a ni filmovi nam više nisu duhoviti kao nekad ali, da ne budemo malodušni, za sve postoji sledeći put. Ipak, kada bih morala da se odlučim za jednu stvar u kojoj smo najbolji i da o njoj napišem par reči, mislim da bih se ove godine odlučila za Neopisiv talenat našeg naroda da u potpunosti ignoriše probleme i potrebe osoba sa hendikepom Nije vam palo na pamet? Nije ni čudo. Apsolutno je neverovatno koliko je ova društvena kategorija kod nas marginalizovana. O ovim se ljudima u medijima toliko retko govori da još nisu napravljeni ni oni kurtoazni video spotovi u kojima se pevačke "zvezde" prave da im je do ovog problema navodno stalo. O njima ne brinu ni zakonodavci ni ustanove koje su za njih zadužene. Oni nemaju adekvatno zaposlenje, zaradu, pravo na jednake šanse. Dođavola, pola njih uopšte ne može ni da se kreće po gradu niti po objektima koji bi im po svim kriterijumima morali biti dostupni. Niko od njih nema novca niti mogućnost sponzorisanog pribavljanja aparature neophodne za dostojanstven život, normalan rad i funkcionisanje. Kada se samo setim visokih disabled-friendly standarda koji vladaju u drugim zemljama ne mogu a da ne poželim da ova zemlja barem par dana poživi u onoj reklami u kojoj je ceo svet podređen potrebama osoba sa hendikepom i u kojem se osobe bez hendikepa naprosto ne snalaze. Za cilj nemam dosezanje ni jednog ni drugog ekstrema ali moram priznati da su radikalna rešenja ponekad jedini način da određeni ljudi shvate poruku i da se, po tom pitanju, malčice angažuju. Ono što je možda još bolnije od ove fizičko-tehničke izolacije osoba sa hendikepom jeste njihova društvena izolacija. Većina ljudi prema ovim osobama gaji neku vrstu straha ili predrasuda što svakako predstavlja prepreku međusobnoj komunikaciji. Neki ljudi se postavljaju suviše pokroviteljski i nameću svoju pomoć bez provere da li je ona zaista neophodna. Činjenica je da većina osoba sa hendikepom, iz raznoraznih razloga, nije u mogućnosti da u potpunosti vodi aktivan društveni život. Neki za to treba kriviti više a neke manje a na nama je da se potrudimo da statistike više ne budu tako depresivne kao do sad. U jedno budite sigurni, možda ne možemo da promenimo okolinu ali možemo da promenimo sebe i način na koji se mi odnosimo prema ovom problemu. U tom cilju, odlučila sam da vam za današnje praznike poklonim deo brošure "Bonton - svakodnevna komunikacija s osobama sa hendikepom" u izdanju Udruženja studenata sa hendikepom. Udruženje studenata sa hendikepom se zalaže za primenu socijalnog modela pristupa hendikepu u svim segmentima društva. Socijalni model vodi ka inkluzivnom obrazovanju, integraciji, punoj i adekvatnoj iskorišćenosti intelektualnih kapaciteta mlađih ljudi sa hendikepom, zapošljavanju, zasnivanju porodice i ostvarivanju ljudskih prava osoba sa hendikepom. Iako sam dosta stvari iz ove brošure već znala, ona mi je pomogla da rešim neke preostale nedoumice. Nadam se da će vam neki od ovih saveta biti od koristi i da će vam pomoći da date svoj doprinos u borbi za prava i jednake mogućnosti osoba koje imaju hendikep. 1. Osobe sa hendikepom ne treba nazivati invalidima. Nazivi invalid i invaliditet su zaostavština jednog medicinskog modela koji je doveo do potpune marginalizacije osoba sa hendikepom. Termin "osoba sa hendikepom" prvenstveni naglasak stavlja na osobu a ne na njen hendikep. Termin "hendikep" je prvi put korišćen u sportu da označi izjednačavanje mogućnosti takmičara. Ovaj termin ima šire socijalno značenje koje se odnosi pre svega na predrasude i ograničenja koja nameće društvo. 2. Ni od koga se ne očekuje da pokazuje sažaljenje u pristupu i komunikaciji sa osobom sa hendikepom. 3. Prema osobama sa hendikepom se ponašajte kao prema ravnopravnima jer oni to i jesu. 4. Ako vam se učini da postoji potreba za pružanjem pomoći osobi sa hendikepom, pitajte je da li joj je pomoć potrebna i na koji način koj je najbolje pomoći. 5. Obraćajte se neposredno osobi sa hendikepom a ne roditeljima ili partneru/ki, personalnom asistentu/kinji i slično. 6. Ako sa osobom koja je korisnik/ca kolica razgovarat duže vreme, pokušajte da sednete da bi mogli da se gledate u oči. 7. Koncentrišite se i budite strpljivi ako razgovarate sa osobom koja otežano govori. Obavezno zatražite da vam se ponovi ono što niste razumeli i nemojte glumiti da ste razumeli ako niste. Dozvolite toj osobi da sama završi započetu rečenicu i nemojte joj pomagati. 8. Sa osobom koja ima oštećenje sluha razgovarajte polako, okrenuti direktno ka njoj jer izrazi lica i pokreti usana pomažu u razumevanju. Ne vičite, ne govorite u uho i ako mislite da se niste sporazumeli, napišite poruku. 9. Osobe koje pored oštećenog sluha imaju i potpuno oštećen vid mogu da komuniciraju jedino ako dodirom ispisujete slova na njihovom dlanu. 10. Ne postavljajte indiskretna pitanja o hendikepu i uzrocima hendikepa osim ako sa tom osobom niste bliski. 11. Razgovarajte slobodno služeći se izrazima poput "vidimo se", "pozdravljam te, trčim dalje" ili "čujemo se" bez obzira na to o kom se hendikepu radi kod osobe sa kojom razgovarate. Nemojte se bojati pogrešnih izraza. 12. Prilikom upoznavanja ne izbegavajte rukovanje sa osobom koja ima amputiranu ruku, kvadriplegiju ili protezu umesto ruke ili šake. Možete se rukovati dodirom, levom rukom ili onako kako toj osobi najviše odgovara. 13. Pozdravljajući osobu sa oštećenim vidom, kažite i svoje ime. Ponudite svoju ruku ako joj je potrebna pomoć pri kretanju. 14. Ne hvalite preterano osobu sa hendikepom za obavljanje svakodnevnih poslova. 15. Budite obazrivi i strpljivi jer osobama sa hendikepom može biti potrebno više vremena da nešto obave. 16. Nemojte milovati psa vodiča osobe sa oštećenim vidom osim ako za to ne dobijete dozvolu jer je pas na "radnom mestu". 17. Pomagala (štake, štap, kolica) nemojte dirati osim ako za to niste bili zamoljeni, na kolica se ne oslanjajte jer su ona deo ličnog prostora osobe koja ih koristi 18. Ne parkirajte na mestima koja su označena za vozila osobe sa hendikepom. Poštujte vozače sa hendikepom, kada vidite nalepnicu povećajte razmak, adaptirajte brzinu, povećajte oprez. Treba uvažiti sporost u pojedinim radnjama u vožnji koje nastaju korišćenjem ručnih komandi ili sličnih pomagala u vozilu osobe sa hendikepom. (ne znam zašto sam ovde naprasno dobila potrebu da kažem "Za domovinu s'Titom napred"? Možda zato što sam zapravo želela da vam poručim uživajte u praznicima i paz'te da vam ne zagori roštilj !! :)) |